Привремене мере
Примери из судске праксе
ПРИВРЕМЕНЕ МЕРЕ
12. Привремена мера у поступку за утврђивање права својине на непокретности
(чл. 302. ЗИП)
Суд може одредити привремену меру којом би се забранило отуђење или оптерећење непокретности до правноснажног окончања спора за утврђење права својине, иако је реч о спору по утврђујућој тужби, јер је предмет тужбе захтев подобан за обезбеђење привременом мером, услед чега се код такве тужбе привремена мера може одредити.
Из образложења
Предложеном привременом мером тражи се да се забрани туженима отуђење и оптерећење наведених непокретности до окончања спора по тужби, те да се привремена мера има уписати у земљишне или друге јавне књиге.
У конкретном случају ради се о привременој мери ради обезбеђења неновчаног потраживања из члана 303. Закона о извршном поступку.
Да би се одредила привремена мера захтев из предлога за одређивање привремене мере мора најпре да буде уредан, јасан и да потпуно опредељује све елементе предлога за обезбеђења потраживања, а пошто се ради о привременој мери ради обезбеђења неновчаног потраживања, затим је потребно да буду испуњени услови из члана 299. и 302. Закона о извршном поступку.
Тачно је навођење првостепеног суда да утврђујућа тужба није подобна за одређивање привремене мере, ово из разлога што пресуда донета по утврђујућој тужби није подобна за принудно извршење.
Међутим, Виши трговински суд налази да у конкретном случају пошто се ради о стварно правном захтеву – захтеву за утврђивање права својине на означеним непокретностима, подобност овако постављеног тужбеног захтева за одређивање привремене мере мора се шире тумачити, јер је предмет тужбеног захтева право које је по чињеничним наводима тужбе некада постојало, а које је основ за сада постављени утврђујући тужбени захтев.
Према томе, тужбени захтев за утврђивање права својине оправдава одређивање привремене мере, иако је реч о спору по утврђујућој тужби, јер је реч о тужби која садржи потраживање подобно за обезбеђење привременом мером, услед чега се код такве тужбе привремена мера може одредити.
У поновном поступку првостепени суд ће полазећи од горе наведених примедби, најпре ценити уредност предлога за одређивање привремене мере, а затим према чињеничним наводима и приложеним доказима и другим доказним предлозима испитати испуњеност услова из члана 302. и 299. Закона о извршном поступку, па по одржаном рочишту донети нову закониту одлуку по предлогу за одређивање привремене мере.
(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 3759/06 од 5.5.2006. године)
7. Привремена мера забране отуђења, оптерећења и преношења права управљања трећим лицима на акцијама тужиоца
Када је уговор о продаји капитала раскинут у смислу члана 41а. Закона о приватизацији, не може се привременом мером забранити Агенцији за приватизацију пренос акција Акцијском фонду, нити Акцијском фонду вршење права и обавеза из Закона о Акцијском фонду.
Из образложења
Сагласно члану 41а. ст. 2. Закона о приватизацији ("Службени гласник РС" бр. 38/01, 18/2003 и 45/04) као и члану 8. Закона о акцијском фонду, законска је обавеза Агенције за приватизацију да по раскиду уговора пренесе акције Акцијском фонду. Акцијски фонд има законом прописану обавезу – члан 41д. Закона о приватизацији да именује привременог заступника капитала ради управљања субјектом приватизације до продаје капитала субјекта приватизације.
Стога се основано у жалби туженог указује да Агенцији не може бити забрањено предузимање правних радњи конкретно прописаних специјалним законом.
Став је Вишег трговинског суда да се не може одредити привремена мера којом се Агенцији за приватизацију забрањује пренос акција Акцијском фонду, нити Акцијском фонду вршење права из акција и поновна продаја акција до правноснажног окончања спора.
Привремена мера се може само изузетно одредити ако купац уз предлог достави доказе таквог значаја који чине вероватним да нису испуњени услови за наступање законске претпоставке да је уговор раскинут.
Из списа произлази да је тужилац покренуо спор у овој парници ради доказивања чињенице да се нису стекли услови за наступање раскида уговора.
Закон о приватизацији је ставио у надлежност Агенцији за приватизацију поред продаје капитала и вршење контроле поступка приватизације, па самим тим и контроле извршења закљученог уговора о купопродаји. Закон није прописао могућност да купац у поступку контроле извршења уговора, односно у накнадно остављеном року, до стицања услова за раскид уговора, стави евентуално примедбе на утврђене чињенице, на основу којих по истеку рока наступа раскид уговора.
Закон је прописао под којим условима се по сили закона, уговор сматра раскинутим и дао право Агенцији да то цени. То не значи да купац у посебном поступку пред судом не може доказивати да се нису стекли услови из члана 41а. ст. 1. тач. 1. до 7, као претпоставка за раскид уговора по Закону, уколико његов интерес није само накнада штете. Другачије тумачење Закона било би супротно једном од основних начела - начелу правне сигурности. Због тога, према ставу Вишег трговинског суда, купац који сматра да нису испуњени услови из члана 41а. ст. 1. тач. 1. до 7. Закона, може тужбом тражити утврђење да је уговор на снази и да производи правно дејство. То се не би могло тумачити утврђењем чињеница, већ утврђењем постојања правног односа заснованог спорним уговором.
(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 2764/06 од 3.4.2006. године)