Спорови са међународним елементом
Примери из судске праксе
СПОРОВИ СА МЕЂУНАРОДНИМ ЕЛЕМЕНТОМ
20. Одређивање меродавног права које је потребно применити за решавање спора са ино елементом
(чл. 19. Закона о решавању сукоба Закона са прописима других земаља)
Према чл. 19. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, за решење спора произашлог из уговора, меродавно је право које су изабрале уговорне стране, ако истим законом није другачије одређено. Према чл. 20. истог закона ако није уговором изабрано меродавно право и околности случаја не упућују на примену другог права, као меродавно право за спорове у вези уговора о продаји покретних ствари примењује се право земље у којој је било седиште продавца.
Из образложења
Првостепени суд не даје одговор на питање које је од суштинског значаја, због чега примењује домаће право, Закон о облигационим односима као меродавно право за застарелост.
У конкретном случају парничне странке су закључиле два уговора о међународној продаји робе и то покретних ствари.
Национална припадност тужиоца као правног лица је аустријска, а национална припадност туженог као правног лица је српска. Извори наших колизионих норми за уговоре налазе се пре свега у Закону о решавању сукоба закона са прописима других земаља ("Службени лист СФРЈ" бр. 43/82 и 72/82 и "Службени лист СРЈ" бр. 46/96). Према члану 19. тог закона за уговор меродавно је право које су изабрале уговорне стране, ако овим законом или међународним уговором није друкчије одређено. Према члану 20. ст. 1. тач. 1. истог закона ако није изабрано меродавно право и ако посебне околности случаја не упућују на друго право, као меродавно право примењује се за уговор о продаји покретних ствари - право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште продавца.
(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 865/05 од 1.9.2006. године)
21. Сукцесија страних правних лица са седиштем на територији бивших република СФРЈ
Остварење судске заштите по захтевима за утврђивање својине на имовини условљено је закључењем билатералних споразума и окончањем поступка који је по њима предвиђен.
Из образложења
Како су тужилац и тужени правна лица са седиштем на територији различитих држава и то бивших сукцесора те с обзиром на принцип супремације међународног права над унутрашњим правом на решење спорног односа морају се применити одредбе Споразума о питањима сукцесије.
Према члану 2 прилог Г Споразума о питањима сукцесије предвиђено је да ће права на непокретну и покретну имовину која се налазе на територији државе сукцесора на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31.12.1990. године бити призната заштићена и враћена у првобитно стање од стране те државе у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права и да независно од националности, држављанства, боравишта и пребивалишта таквих лица. Према тач. 2 ст. 1 истог члана сваки намерни пренос права на покретну и непокретну имовину извршен после 31.12.1990. године закључен под притиском или супротно параграфу А биће ништав, а према ставу 2 истог члана сви уговори закључени између грађана и других правних лица СФРЈ почев од 31.12.1990. године укључујући и оне закључене од стране јавних предузећа, биће поштовани без икакве дискриминације а држава сукцесор ће обезбедити извршења обавеза на основу таквих уговора у случајевима где је распадом СФРЈ било онемогућено извршење таквих уговора. Имајући у виду цитиране одредбе Споразума о сукцесији за решавањем спорног односа односно за доношење одлуке о основаности тужбеног захтева неопходно је пре свега утврдити ко је и која права на спорним непокретностима имао на дан 31.12.1990. године, а потом применом одредаба Споразума о сукцесији решити спорни однос. Чланом 4 наведеног Споразума о сукцесији предвиђено је да ће државе сукцесори предузети такве активности које могу бити захтеване општим правним принципима и на други начин предвиђене да би се обезбедила ефикасна примена принципа који се наводе у прилогу Г као што је закључивање билатералних споразума и обавештавање свих судова и других овлашћених органа. Према члану 7 истог споразума прилог Г предвиђено је да сва физичка и правна лица из сваке државе сукцесора на основу реципроцитета имају иста права приступа судовима административним већима и телима те државе и других сукцесора са циљем остваривања заштите и њихових права. Према становишту овога суда цитирана одредба члана 4 и 7 Споразума о сукцесији указују да је намера уговорних страна држава сукцесора била да закључе билатералне споразуме којима ће се регулисати процедура решавања захтева и којима ће се установити државна тела која ће по наведеним захтевима поступати примењујући одредбе Споразума о сукцесији и одлучујући о захтевима за утврђење права на покретну и непокретну имовину правних лица. Тек по окончању процедуре предвиђене билатералним споразумом и то пред надлежним државним телима која ће се установити наведеним Споразумом, у случају да захтеви буду оспорени о истима ће одлучивати суд. Стога цитиране одредбе Споразума о сукцесији не искључују надлежност суда за поступање по захтевима за утврђивање права својине на непокретности, али према становишту овог већа условљавају ову надлежност спровођењем претходног поступка пред државним органима односно телима и по процедури која се предвиђа билатералним споразумима држава сукцесора у складу са чланом 4 уговора о сукцесији. Стога закључењем билатералног споразума и спровођење поступка који се истим прописује у погледу органа односно тела и процедуре представља претходно процедурално питање од кога зависи даље поступање суда по захтевима за утврђење права својине поднетим од стране правних лица чије је седиште на територији бивших република СФРЈ односно на територији држава сукцесора уколико се непокретности налазе на територији Републике Србије.
Из наведених разлога према становишту овога суда имајући у виду да судска надлежност није искључена већ условљена спровођењем поступка у складу са закљученим билатералним споразумом а све сходно члану 4 Споразума о сукцесији, потребно је у даљем току поступка да суд утврди да ли је дошло до закључења наведеног билатералног споразума и која је процедура одлучивања по захтевима предвиђена наведеним споразумом те која су тела државе надлежна, а потом да ли је тужилац поднео такав захтев надлежним телима и да ли је по истом спроведена процедура као и који исход односно одлука наведених тела по захтеву тужиоца. Само уколико је тело које билатералним споразумом установљено као надлежно за одлучивање по захтеву правних лица оспорило захтев тужиоца стекли су се процедурални услови за одлучивање суда по спорном захтеву. Докази које је тужилац доставио који се односе на упис права својине на пословном простору у Београду, не могу бити основ за доношење другачије одлуке јер се према одредбама Споразума о сукцесији као релевантно стање за постојање права сматра 31.12.1990. године а све касније промене цениће се према Споразуму и од надлежних тела.
(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 6178/06 од 30.10.2006. године)