Процесно (парнични и извршни поступак)
Примери из судске праксе
ПРОЦЕСНО
(парнични и извршни поступак)
6. Постављање привременог заступника по службеној дужности
(чл. 79. Закона о парничном поступку)
Суд одлучује на основу предлога и захтева странака, па ће и привременог заступника поставити странци када су за то испуњени законски услови на предлог противне стране, на којој је и обавеза предујмљивања трошкова који су за то неопходни.
Из образложења
Првостепеним решењем под горе наведеним бројем одбачена је тужба тужиоца.
Према стању у списима тужилац је поднео тужбу ради регреса односно исплате износа од 49.883,00 динара са споредностима, против туженог М. Г. У тужби је означио адресу туженог З, ул. З. бр. 2а. Према извештају поште од 08.09.2005. године тужени М. Г. је одсељен са наведене адресе. Првостепени суд је наложио тужиоцу да достави тачну адресу туженог, а на предлог тужиоца одредио је и застој поступка до пријема обавештења од стране тужиоца о тачној адреси, најдуже 30 дана, па како је тужилац у поднеску од 23.11.2005. године поново означио исту адресу Б, то је првостепени суд правилно тужбу тужиоца одбацио, јер иста не садржи све оно што је потребно да би се по њој могло поступити у смислу чл. 100. Закона о парничном поступку, а адреса туженог је у сваком случају податак чији недостатак онемогућава даље поступање суда у овом предмету.
Неосновани су жалбени наводи да се ради о новој адреси у односу на адресу означену у тужби, имајући у виду да из службене белешке првостепеног суда следи да на територији Б. постоји ул. З. само на територији Општине З, односно да не постоји улица са истим називом и на територији Општине З. и на територији било које друге београдске општине. Из тога следи да је тужилац поступајући по налогу суда доставио исту ону адресу на којој је достављање било неуспешно, јер је тужени одсељен, из чега следи да тужба не садржи овај податак који је нужан за даље поступање у предмету.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца да је обавеза првостепеног суда да поступи у смислу чл. 79. Закона о парничном поступку, и сам постави привременог заступника, јер суд одлучује на основу предлога и захтева странака, а странке су дужне да изнесу све чињенице на којима ове захтеве и предлоге заснивају, па и да предложе доказе којима се оне утврђују, како то произлази из чл. 3. и 7. Закона о парничном поступку, и уопште из суштине новог Закона о парничном поступку. Ово посебно стога што постављање привременог заступника подразумева и испуњеност законом предвиђених услова, као и предујмљивање трошкова који су у том смислу неопходни.
(Решење Вишег трговинског суда Пж. бр. 2050/06 од 09.11.2006. године)
10. Уредност тужбе када је вредност предмета спора означена у страној валути
(чл. 187. у вези са чл. 103. ЗПП)
Тужба тужиоца није неуредна због означења вредности предмета спора у страној валути у динарској противвредности, јер је званични курс НБС за ту страну валуту општепозната чињеница за одређење вредности предмета спора.
Из образложења
Првостепеним решењем одбачена је тужба тужиоца којом је захтевао да суд обавеже туженог да плати тужиоцу износ од 9.531,48 ЕУРА са каматом по есконтној стопи Европске централне банке од 16.1.2006. године до исплате, а све у динарској противвредности по курсу на дан исплате.
Чланом 187. став 1. ЗПП, прописано је да тужба мора да садржи одређен захтев у погледу главне ствари и споредних тражења, чињенице на којима тужилац заснива захтев, доказе којима се утврђују ове чињенице, вредност предмета спора и друге податке које мора имати сваки поднесак. Такође, ставом 3. истог члана прописано је да кад надлежност и састав суда или право на изјављивање ревизије зависи од вредности предмета спора, а предмет тужбеног захтева није новчани износ, тужилац је дужан да у тужби назначи вредност предмета спора. У конкретном случају странке су уговориле плаћање обавезе у страној валути плативој у динарима према званичном курсу на дан уплате, у складу са одредбом члана 395. ЗОО која прописује да ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути, њено испуњење се може захтевати само у домаћем новцу према курсу који је важио у тренутку настанка обавезе. Из изнетог произлази да је тужилац определио вредност предмета спора и да је поднесак разумљив, односно да садржи све што је потребно да би првостепени суд по истом могао поступати. Како се износ обавезе у страној валути обрачунава у динарској противвредности по званичном курсу банке на дан исплате, то висину обавезе у динарској противвредности не утврђује првостепени суд, већ исти представља опште познату чињеницу.
(Из решења Вишег трговинског суда, Пж. 1921/06 од 20.4.2006. године)
14. Достављање када је странка у току поступка променила адресу
(чл. 139. ЗПП)
Туженом, који је у току парнице променио адресу и о томе није обавестио суд, достављање се врши у складу са чл. 139. ст. 2. Закона о парничном поступку, без налога тужиоцу за накнадно уређење тужбе у погледу означења адресе седишта туженог.
Из образложења
С обзиром да је, према напомени достављача, тужени одсељен са адресе из тужбе, на коју адресу је примио претходна писмена суда, то је према чл. 139 став 1 Закона о парничном поступку, тужени био дужан да обавести суд о промени адресе. Према ставу 2 цитираног члана, ако странка или законски заступник странке то не учини, суд ће одредити да се сва даља достављања у парници за ту странку врше стављањем писмена на огласну таблу суда. Првостепени суд је зато био дужан да у тој ситуацији, уз такву напомену достављача, изврши достављање на начин регулисан цитираним одредбама чл. 139 став 2 Закона о парничном поступку, а не да даје налог пуномоћнику тужиоца за уређење тужбе, с позивом на чл. 100 Закона о парничном поступку, јер је тужба у моменту подношења била уредна.
(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 5153/06 од 13.7.2006. године)
16. Правни интерес за подношење тужбе за поништај решења о престанку радног односа у предузећу над којим је након доношења решења отворен поступак стечаја
Бивши радник има правни интерес да поднесе тужбу којом тражи поништај одлуке послодавца којом му је престао радни однос и када је над послодавцем покренут стечај, јер је то претходно питање по захтеву за накнаду неисплаћених зарада за период удаљења са рада.
Из образложења
У ситуацији постојања радно-правног спора везаног за поништење одлуке органа управљања о престанку радног односа, у ситуацији отварања стечаја над послодавцем, запослени има право да поднесе тужбу којом ће тражити поништај одлуке органа управљања о престанку радног односа, за подношење такве тужбе има правни интерес, јер се то појављује као претходно питање. Бивши запослени у стечајном поступку може пријавити своје новчано потраживање везано за исплату неисплаћене зараде од датума неоснованог престанка радног односа код послодавца до датума отварања стечаја над послодавцем. Након оспоравања таквог потраживања од стране стечајног управника, исти би стекао услове да тражи наставак покренутог радног спора, при чему се одлука по захтеву за поништење одлуке органа управљања о престанку радног односа појављује као претходно питање за утврђење потраживања према стечајном дужнику по основу неисплаћене зараде запосленом, коме је одлуком послодавца престао радни однос противно његовој вољи.
(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 10613/05 од 5.4.2006. године)
17. Однос кондемнаторног и деклараторног захтева
Тужба са кондемнаторним захтевом увек у себи садржи и захтев за утврђење постојања обавезе.
Из образложења
Није правилна одлука првостепеног суда ни у ставу ИИ изреке побијаног решења. Када се постави питање односа између тужбе из чл. 127. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, (односно чл. 96. Закона о стечајном поступку) и кондемнаторне тужбе по којој је прекинут започети парнични поступак, тада треба поступити на следећи начин:
Тужба са кондемнаторним тужбеним захтевима у себи увек садржи и захтев за утврђење постојања обавезе. Када је поступак по тужби са кондемнаторним тужбеним захтевом прекинут због отварања стечаја над туженим, а тужиочево потраживање у стечају буде оспорено, поверилац утврђење оспореног потраживања мора остварити тако што ће предложити наставак прекинутог парничног поступка у односу на део тужбеног захтева за утврђење потраживања. Уколико тужилац предложи наставак поступка који је у прекиду, али не одустане од кондемнаторног захтева, односно од захтева за обавезивање туженог од неизвршења одређене обавезе, суд ће (након што утврди да су испуњени услови за наставак поступка) у настављеном поступку мериторно одлучити о делу тужбеног захтева који се односи на утврђење постојања потраживања, а одбациће тужбу у делу тужбеног захтева којим је тражено обавезивање туженог.
(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 10613/05 од 5.4.2006. године)
9. Уређење предлога за извршење на основу веродостојне исправе
(члан 349. у вези члана 354. Закона о извршном поступку)
Независно од тога што означавање другог правног лица као извршног дужника уместо постојећег правног лица означеног у предлогу и решењу, не представља уређење предлога, већ промену дужника, после доношења решења о извршењу на основу веродостојне исправе и његове правноснажности, не може се уредити предлог за извршење, јер је о истом већ донета правноснажна одлука.
Из образложења
Неосновани су жалбени наводи извршног повериоца да се у овој фази поступка, након доношења решења о извршењу на основу веродостојне исправе и након његове правноснажности јер извршни дужник није изјавио приговор, може уредити предлог за извршење тако што ће се као извршни дужник означити ОРК ''Ц. З'' из Б. Као што се након доношења пресуде о тужбеном захтеву поднете тужбе, тужба више не може уређивати, тако се ни предлог за извршење више не може уредити када је овом предлогу одлучено и када је донето решење о извршењу на основу таквог предлога. Уосталом под уређењем се могу сматрати само исправке у погледу тачног назива странке која је нетачно означена и која тако нетачно означена не постоји. Када се, међутим, уместо постојећег правног лица, које је у предлогу било означено као извршни дужник, као извршни дужник означава друго лице, наведено се никако не може сматрати уређењем, већ променом извршног дужника, странке, која у овој фази поступка није могућа. У овој фази поступка само се може тражити исправка тог решења у погледу погрешки у именима и бројевима и других очигледних погрешки које су настале у писању и рачунању, а сходном применом чл. 349 у вези чл. 354 Закона о парничном поступку, јер се ове исправке могу тражити у свако доба, па дакле и након правноснажности решења о извршењу.
(Из решења Вишег трговинског суда Иж. 425/06 од 22.3.2006. године)